”Ubiće nas visoka očekivanja” Da li vam nešto ovo već sada govori? Koliko očekujete od drugih? Da li toliko očekujete i od sebe? Zašto svi mi imamo neka očekivanja od drugih, bilo mala ili velika?
Zamisli ujutru se probudiš i očekuješ da ti supruga namesti krevet i skuva kafu. Očekuješ kada se vratiš sa posla da su ti spremili nešto za ručak. Očekuješ da ljudi idu po tebe i izvršavaju sve tvoje zahteve SADA I ODMAH, i tako celi dan. Očekuješ da ti neko namesti krevet za spavanje, ušuška te i sutra sve isto ponovi.
Nismo ni svesni koliko smo upali u taj začarani krug očekivanja i koliko time povređujemo druge ljude.
Kada kažem očekivanja, ja ne mislim na nešto najnajnajosnovnije, dogovoreno, izrečeno. Ja mislim na ono što nije izrečeno, ono što mi u svojoj glavi zamišljamo.
Očekivanjem mi formiramo neku budućnost na osnovu određenih iskustava iz prošlosti. Ta iskustva mogu biti pozitivna ili negativna.
A ona očekivanja koja imamo za druge – ta očekivanja su postavljena zbog toga što su i od nas očekivali mnogo što šta kada smo bili mali.
Od malena se od mene očekivalo
Još iz mlađih dana se od mene očekivalo da budem na određenom levelu. Svaki put kada ne bih ispunio očekivanja ljudi oko sebe osećao bih se loše. Svi su oni postavili očekivanja za mene, ali ja nisam mogao da imam očekivanja od njih.
S vremena na vreme, kako sam rastao i razvijao se, počeo sam mnogo toga da očekujem od drugih, pa i najmanje sitnice. Kada neko ne bi ispunio moja očekivanja ja bih bio loše, durio bih se, pravio razne glupe scene.
A onda na kraju bi se sve to završilo rastankom, jer što bih ti ja nešto pričao… VALJDA SE TO OČEKUJE DA ĆEŠ URADITI…
Ne bato moj, ništa se ne očekuje
Sve što želiš treba da kažeš.
Ne može niko ući unutar tvoje lobanje i pohvatati sve tvoje želje i zamisli.
Ja to nisam shvatao. Komunikacije kao da nije bilo. Pričalo se o nekim glupim temama, zezalo se… Ali nikada se nije razgovaralo o osećanjima, željama, mislima.
Zahvalan sam Bogu što je zadržao meni mnooogo drage ljude u životu, što ih nije pustio da odu. Mada, kakav sam bio, moglo je i do toga doći.
Mnogo je zeznuto kada čovek nije svestan svojih grešaka. Ja ih nisam bio. I to me je mnogo koštalo.
Još jedna lekcija u nizu
Koliko često su vam neki ljudi zašli u život i posle nekog vremena postali samo još jedna lekcija u nizu? Meni ne toliko često, ali ih je bilo. I to me je puno povređivalo, kao da sam ostao bez jednog dela tela.
Po prirodi sam osoba koja se jako lako i brzo vezuje za druge – bilo da si mi prijatelj, poslovni partner, član porodice, osoba koju sam pre par dana upoznao. Treba mi vrlo malo da osetim komfor da mogu sa tobom da se raspričam i da saznaš dosta toga o meni.
A mene je ta moja iskrenost i otvorenost puno koštala. Prvenstveno, jer sam očekivao da će to isto i strana preko puta učiniti, da se i ona otvori. Sam sam otkrio rane ljudima koji su povremeno bockali tu gde me najviše boli.
Ko mi je kriv… Izabrao sam da budem blizak sa svima, jer sam očekivao da će i svi drugi biti bliski sa mnom.
Očekivao sam da će mnogo toga učiniti, ali nisu. Očekivao sam da će mnogo toga shvatiti, ali nisu. Očekivao sam da će mnogo toga promeniti, ali nisu.
Na kraju sam ostao sam, pun očekivanja i previše ljut.
Ukoliko imate isti ili sličan problem, vreme je da se menjate!
Ja sam osetio potrebu da se menjam onog momenta kada su očekivanja počela da mi ruše ono što sam godinama gradio.
Očekivanja su prerasla u ljutnju, bes, nezadovoljstvo, tugu, sujetu… Sve ono negativno što čoveka vodi u destrukciju.
Moja nerealna očekivanja za druge su dovela do toga da ne umem da kontrolišem svoje emocije, reakcije i onda time povređujem ljude oko sebe.
Jer meni nikada nisu pravili problem drugi ljudi i dešavanja oko mene – OČEKIVANJA su bila glavni problem svega.
Da se razumemo, i dalje se borim sa tim. Ne mogu reći da sada imam 100% hrabrosti da ti u lice sasujem sve što mislim i želim. I dalje osećam neprijatnost, ali se maksimalno trudim da kažem sve što mislim i osećam.
Totalno sam se prepustio Bogu
Više se baziram na tome da ne dozvoljavam mislima da formiraju neku imaginarnu budućnost, jer sam maksimalno prepušten Bogu.
Vera u Boga mi je pomogla da sve ishode predam njemu, sve je u njegovim rukama. Moje je samo da delam i da verujem, a njegovo je da odredi šta će se na kraju desiti.
Zato mi je sada lakše. Ne očekujem ishode jer znam da ne mogu to da kontrolišem, kao što ni do sada nisam mogao – samo sam mislio da mogu.
