Pitaćete se šta to zapravo znači ”živi svoju realnost”?
Da li je ta realnost nešto što traje do kraja života ili nešto što se može promeniti?
Svi smo mi drugačiji i svako živi život na neki svoj način. To ja podrazumevam pod ”realnost”.
Ali nemojte misliti da je sve to vezano samo za posao. Vezano je za sve što se dešava u životu jednog bića.
Naravno da tu spada i posao, ali nije samo to. Generalno ceo životni stil je obuhvaćen, da ne nabrajam stavku po stavku.
Mada, pošto mahom ljudi misle na posao i karijeru, uhvatiću se toga.
Neko sada živi i bavi se nečim što bismo vi i ja želeli
Da, dobro ste čuli. Neko tamo negde, u našem bližem okruženju ili na drugom kraju sveta ŽIVI I RADI ONO ŠTO BISMO MI ŽELELI.
Čim počnete da govorite o tome, da vam to bude glavna okupacija – vaše trenutno okruženje, u 99% slučajeva NAJBLIŽI postavljaju rampu ispred vaših očiju. Stopiraju vašu maštu, ubijaju vaše snove. Pogotovo ako ste još uvek neizgrađena ličnost.
Znam, sećam se te situacije, nije bila baš tako davno 🙂
Najgore je biti u okruženju u kom vam ljudi govore kako nećete uspeti.
Zašto? Zato što oni ne mogu da dobace do tog cilja koji vi ganjate.
Najlakše je reći ”ne mogu, ne želim, ne umem”… Da li su to rekli pobednici kada su naišli na razne prepreke?
Mnogi od nas su sigurno barem jednom bili u društvu koje bez pardona omalovažava svaki mogući potez. Ne postoji korak za koji oni nisu rekli ”nemoj to da pokušavaš, previše je rizično, da li si svestan kolike su posledice”… Je l’ sam u pravu ili nisam?
Da bude stvar još gora – uopšte se ne radi o nekim velikim poduhvatima…
Radi se o nekim svakodnevnim malim rizicima koje preduzimamo kako bi nam život bio bolji.
Konkretno ja kad sam otvarao firmu navukao sam strah od POREZA. Godinama unazad su me učili kako su poreznici goveda, kako će mi sve uzeti i koji pelješe.
Okej, sve to stoji… Ali kako drugačije LEGALNO da radiš određeni posao? Kako da se pojavim pred firmama i ponudim im svoje proizvode/usluge?
”Bolje si radi na crno, da te ne boli glava…” – čoveče… Dokle će više ljudi izbegavati odgovornost? Dokle će od nekih najosnovnijih stvari praviti dramu?
Sigurno će i meni doći žuta minuta gde ću popizdeti i ”odlučiti” da zatvorim firmu. Ali to je kod svakoga NORMALNA situacija. Samo što će se tada SIGURNO pojaviti neki pametnjaković koji će reći ”ŠTA SAM TI REKAO?!?!?!?”
Ako ste čuli nekada tu rečenicu, sigurno vas sada nervira, pogotovo što sam je napisao velikim slovima… I mene nervira, dovodi me do ludila. Ljudi koji će ti tako nešto reći su oni koji jedu i piju sa tobom kad je sve dobro, a kad ide po zlu tada okreću leđa i prave ti dodatni pritisak.
Ali dobro. Ako ništa, barem znate koga trebate da filtrirate iz svog života. Onaj koji je u biznisu godinama vam neće to reći, ili u nekoj drugoj oblasti koja vas interesuje 🙂
Ne sviđa mi se trenutna realnost, želeo bih da je promenim
Koliko puta vam se nije svidelo trenutno stanje u kom se nalazite i želite nešto da promenite?
Posao? Partnera? Mesto stanovanja? Društvo? Navike?…
Lista može da ide u nedogled, ali je jedno veoma bitno – DA LI ZAISTA ŽELITE PROMENU I ODLUČNI STE, ILI SAMO MAŠTATE U NEDOGLED?
Ja sam onaj tip lika koji večito mašta. Večito bih nešto menjao. Večito planiram šta ću i kako ću.
I onda na kraju shvatim da se ja NISAM POMAKNUO iz mesta, ali sam zato u svojoj glavi ja prešo na 15-ti zadatak hahahah.
Moj prijatelj mi je pomogao to da shvatim. Imali smo razgovor po 200-ti put.
Slušao je moju tužnu priču, davao mi savete, ali poslednji put je samo slušao. Dao mi je na značaju, usmeravao me.
A onda mi je na sledećem pozivu rekao: ”900e personalni koučing, 300e avans da uplatim, 600e na kraju meseca, drugog i trećeg meseca ide povećanje na 1200/1300e”.
Ja sam se zgranuo. Ne beše mi svejedno. On mi je jedan od bližih ljudi, neko ko zna mnogo što šta o meni.
Trebalo mi je par dana da se slegnu utisci i da shvatim šta je želeo time da mi kaže. Odjednom su mi se popalile lampice – NE TREBA MI NIKO JER MORAM SAM DA SE PROMENIM, ILI ĆU DA PROTRAĆIM SVOJ ŽIVOT U RAZMIŠLJANJU I DANGUBLJENJU.
Znao je u kakvoj sam životnoj situaciji, znao je da nemam novca, ali nije želeo da me ponovo besplatno savetuje, u nedogled.
I hvala mu na toj ponudi, dužan sam mu jedan dobar roštilj ovde kod mene u gradu.
Naravno da sam rekao da ću mu se javiti nekad. I neću mu se javiti za tu ponudu.
Ne zato što ne vredi, no zato što ja ne želim to da platim jer sam preskočio taj stepenik koji bih prolazio sa njim i ojačao sam. Ali eto šta mi je trebalo da se opametim.
Iz ove priče možete videti to da se meni dogodilo nešto što me je podstaklo da pojurim za ”realnošću” koju želim, ali to ne mora biti tako uvek.
Jednostavno jedna odluka, dobra organizacija i svakodnevna akcija mogu biti ti koji će vam promeniti život.
Ako je akcija najjača moguća – za godinu dana ste drugi čovek, mnogi su tako počeli da žive život iz snova.
Koliko vas žulja?
Zašto bi se uopšte menjali? Koliko vas žulja? Da li osećate potrebu za promenom?
Ovo su ključna pitanja koja sebi trebate da postavite kako bi utvrdili jeste li spremni da se upustite u ovu priču ili ne.
Mnogi bi da se menjaju ali da ostanu na istoj poziciji, u istom okruženju. Večito nas je strah da se sklonimo od ljudi zbog kojih smo u totalnoj destrukciji.
Kada sam pričao sa tim prijateljem jednom, pitao me je ”Koliko te žulja?”… To je bilo pitanje posle koga je usledila pauza.
Nisam znao šta da odgovorim, bio sam skamenjen. Nisam ni znao koliko me žulja.
Osećam problem, gorim, želim promene… Ali da li želim toliko da mogu da prekinem sve dosadašnje kontakte koji me narušavaju? Da li želim toliko da bih mogao da prekinem sve ono čime se trenutno bavim i započeo novi list?
Mislio sam da me dovoljno žulja… Ali ne, nije. Vuklo se godinama unazad, konstantno sam pričao svima kako ”radim” na promenama. Zapravo nisam se ni pomakao iz mesta.
Mada smatram da nije bilo pravo vreme za to. Čovek se uči dok je živ. Još sam mlad, neiskusan i nisam bio dovoljno hrabar za određene poduhvate. Sada da mogu da vratim vreme verovatno bih malo manje pričao sa drugima, jer sam im bio previše dosadan.
Nisu plaćeni bili da slušaju moje probleme. Verujem da sam im se smučio. Ali hvala svima koji su me saslušali kada mi je bilo najteže. Pogotovo tom mom prijatelju koji mi je dao važne lekcije, plus što je hteo da mi naplati za ostalo.
Da nije njega, ja bih se i dalje vuko u bivšoj realnosti koja ide korak po korak za mnom, ali sve sporije.
Želim iz ovog teksta da izvedem jedan zaključak koji mislim da će vam značiti.
Ne kažu Ameri ono kliše tajm iz mani, na naški vreme je novac. Onog momenta kada sam prihvatio prolaznost vremena i da ovaj dan kada pišem newsletter nikad neću moći povratiti nazad, tada sam dao neverovatan gas.
Više sebi ne smem da dozvolim da imam bilo kakav luft. Ne želim da čekam da krene da me žulja.
Ne želim da se u 80-oj godini (ako je doživim) kajem jer nisam živeo po svojim standardima.
Što sam živeo tuđe, a ne svoje snove. Što su me drugi oblikovali po njihovoj meri.
Nisam ni blizu životu kakav želim da živim, ali svakog dana radim na tome. Bitno mi je da ne skrećem sa puta i da samo idem napred. Nekad ćemo skrenuti, zastati, usporiti… Jebi ga, dešava se to. Ali je bitno da idemo tamo gde smo zacrtali.
Keep walking!
I da, kako god možete – DOKUMENTUJTE SVE. Jednog dana ćete svojoj deci ili unucima Bože zdravlje pokazati kroz šta ste sve prolazili i kako vam je bilo. Vodite dnevnik, to je najbolja moguća stvar.
Živi bili!
– Nicolas
