Da li ste možda primetili da danas ništa ne funkcioniše kako treba?
Koliko često upoznajete muškarce sa ”muškom” energijom?
Da li ste primetili da se brakovi sve češće raspadaju?
Da li uočavate kladionice na svakom ćošku?
Kao što sam u naslovu rekao, ako zaista želiš da se istakneš – samo treba da budeš ”normalan”. Šta to uopšte znači?
Osvrnite se oko sebe. Pogledajte ljude kako hodaju, kako razgovaraju, kako se drže.
Zastanite. Progovorite koju reč sa njima. Upijte njihove reči, a onda sedite sami i promislite malo o njima.
Ako ne možete, evo uradiću to umesto vas. Prenosim vam razgovor sa taksistom.
Imam običaj da kad god ulazim u taxi progovorim po koju reč sa vozačem. Pitam ga kako je, ima li posla i onda nastavimo dalju konverzaciju. Neki mi se smeju što se raspričam sa vozačem, ali ja to ne radim iz zle namere, već volim da pričam sa drugima.
Ovaj put sam se ”pokajao” hahaha, ali da nisam razgovarao sa njim – ne bi ni bilo ove priče.
Počeli smo sa najosnovnijim temama, popričali par minuta i neeekim čudom smo se prebacili na žene. Lagao bih vas ako bih vam rekao tačno kako je išlo, ali znam samo da me je ta tema malo srozala.
Ni pet ni šest, pohvalio mi se da ima ženu i dva deteta. Bio sam srećan zbog toga, rekoh sam sebi ”veran čovek, radi za familiju, cima se… svaka mu čast!!!”
Ali…
Kroz razgovor sam skapirao da je sve super kući, sa ženom se dobro slaže ali da je jedna stvar labava – krevet (u prevodu seks).
I umesto da taj problem neeeekako reši sa ženom, on uzima svakog dana od X+ nepoznatih žena brojeve telefona i zove ih na ”kaficu”.
A na kraju (razgovarajući sa njim) dođosmo do toga da on skoro svakog dana svoju pauzu za obrok ne koristi kako bi se odmorio od rada, prezalogajio nešto ili video dečicu, već da ode i istrese višak testosterona koji unosi preko tabletica svaki put kada dobije poruku ”kući sam, bani na kafu”.
Da ne dužim priču i opisujem vam detaljno šta se sve događa na tim pauzama, po dolasku na mesto dokle me je vozio zaključio je razgovor rečenicom ”dok si mlad izdivljaj se, isprobaj sve živo… ja da mogu da vratim vreme sve bih radio isto kao sad što radim”.
Pozdravih se, zatvorih vrata i odoh zgranut.
Pitam se, ko je ovde normalan? Kako bi društvo to ocenilo?
Ovde nije poenta da sebe poredim sa čovekom koji ima 37 godina, ženu i dva deteta, niti da sebe uzdižem i spuštam druge.
Ovde je poenta čuti o načinu razmišljanja odraslog čoveka koji nosi određenu odgovornost i treba da da primer svojim naslednicima.
Što je najgore, takvih je sve više i 100% su ubeđeni da rade dobre stvari, takoreći dobre ZA NJIH.
Ja sam inače u dugoj vezi, još iz srednje škole. Nisam onaj tip lika koji nema razumevanja za bilo šta drugo što ja ne praktikujem, ali sam ja mnogo više ”linčovan” zbog moje duge veze nego neko ko svako veče skače sa osobe na osobu.
”Imaš 22 godine? Idi bre iživljavaj se, isprobaj sve što stigneš. Proći će ti mladost, kajaćeš se sutradan. Zajebao si se, život je pred tobom. Šta ti znaš koja je ona prava, još si balavac…” – ovo je deo onoga što sam slušao od meni dragih i manje dragih ljudi.
Ranije me je to pogađalo kada nisam znao šta želim od veze i kuda koračamo ona i ja.
Govorili su kako će me ta zaljubljenost proći, da će mi veza postati teret, biće mi dosadno, neće biti tih varnica kao na početku…
Primetio sam da se mnogi vode strašću jer ne kapiraju da strast nije isto što i ljubav.
Onda kada opadne strast u vezi i počne ”monotonija” (jer su tako sami izabrali) počinje i pakao.
Kreću varanja, svađe, neslaganja… Tada ne znaju kako da se nose sa jednoličnim situacijama jer NE ZNAJU NI KAKO DA SE NOSE SAMI SA SOBOM.
Retko koga sam video da prvo pođe od sebe, da uvidi da možda u njemu čuči problem.
To rezultuje tome da se sve to prenese na decu, ukoliko deca ne rade na sebi prenosi se na njihovu decu i taj začarani krug nikako da stane.
Ne činite drugima ono što ne želite da oni čine vama
Koliko puta ste čuli ovu rečenicu? Pretpostavljam mali milion puta. Najviše od starijih osoba.
A da li ste isto toliko puta pomislili o tome kada ste nešto loše uradili? Ja ću biti iskren – nisam.
Naravno da sada nećemo brojati ko je koliko puta pogrešio jer niko nije bezgrešan, ali je poenta u tome da prvo pođemo od sebe.
Da li želimo da se sutradan našoj deci (konkretno ćerkama) dešava isto što i mi sada radimo nečijoj deci?
Nezgodno pitanje, zar ne?
Kakav je osećaj znati da se ponašamo prema drugima kao da su objekti bez duše?
Da mogu da vratim vreme, pitao bih taksistu: ”Kako bi se ti osećao kada bi tvoja žena radila isto to što ti sada radiš kada si na poslu?”
Alfa Srbendi bi proradio ego i isterao bi je iz kuće, izborio se da joj uzme sve i uništi je totalno.
Međutim, šta onda da radi žena kada sazna o svim gnusnim scenama? Da ćuti i gura ih pod tepih?
Postoji samo jedna poenta koju sam izvukao iz ove scene sa vozačem, a to je:
NE DOZVOLI SEBI DA SRUŠIŠ NEŠTO ŠTO SI GODINAMA GRADIO I ČUVAO, S PUNO LJUBAVI I STRPLJENJA ZARAD JEDNOKRATNE ZABAVE.
