24.05. sam bio na Gentlemens MeetUp-u koji je na mene ostavio veoma jak utisak.
Dosta ljudi sam upoznao, razmenio kontakte i čuo mnogo inspirativnih priča.
Bukvalno je ispalo onako kao što je i sam organizator Stefan ZoGom najavio: ”Cilj je da sa ovog eventa izađete sa minimum 5 kontakata”.
Međutim, jedan stariji čovek, koliko sam skapirao jedan od sponzora svega toga rekao je jednu veoma upečatljivu rečenicu koja mi i dan danas bruji u ušima.
”Svaki dan je specijalna prilika! Tvoj život je specijalna prilika!”
I njemu je neko rekao ovu rečenicu pa je preneo na sve nas, ali toliko ubada u srce da sam rešio da posvetim celu jednu nedeljnu priču samo o njoj.
Pa da počnemo…
Koliko smo zahvalni za ovo što danas imamo?
Da, želimo kule, gradove, skupa kola, velike biznise…
A…
Da li smo zahvalni za ovo što imamo?
Da li smo svesni da za čas može sve ovo da nestane?
I mi i sve što smo do sada stekli?
U svakom slučaju ima ljudi koji su u boljoj i goroj poziciji od nas. Neko tamo negde moli Boga za ono što mi imamo.
Ne moramo uopšte da spominjemo decu u Africi, oni su nam ”daleko”. Osvrnimo se na naše područje. Svakog dana gledamo prosjake, cigane na semaforima, mučenike koji rade za male plate samo kako bi preživeli.
Da li na sve njih pomislimo kada kažemo kako nam je mnogo loše u životu i kako se mi najgore osećamo? Već sada znam odgovor jer sam i ja jedan od nas koji ih se ne sećaju baš uvek.
Ali vam mogu reći iz svog ličnog iskustva kada sam najviše dobijao…
Da bi dobio nešto što željno iščekuješ moraš prvo biti zahvalan na onome što trenutno imaš
Kada sam bio mali, često bih se nadao nekim budućim dobicima i mnogo sam maštao o budućnosti.
Nikada ne bih bio u sadašnjosti, konstantno sam gledao šta će biti u budućnosti i nisam mogao da uživam sve ono što trenutno imam.
To sam preneo i na trenutne godine, samo što se danas borim sa tim aktivno. Pokušavam da budem prisutan u trenutku i da razmatram sve što me okružuje. To mi omogućava da sagledam realnu sliku u kojoj se nalazim, šta sam do sada postigao i umem takođe da se prisetim kako je bilo pre nekog vremena.
Odjednom me spuca drugačiji osećaj… Ne jurim ništa, dosta toga sam postigao. Krenem da se osećam bolje, ispunjenije.
Ne vidim pred očima nešto što ne postoji.
Ja ne kažem da ne treba maštati i razmišljati o onome što želimo da postignemo. To je i te kako korisno jer tako možemo odrediti pravac kuda se krećemo. Ali budimo barem malo prisutni u sadašnjosti.
Nemoj da dozvoliš da se kasnije kaješ jer sada nešto ne želiš/smeš da uradiš
Često smo preokupirani samim sobom i nekim svojim ciljevima pa kao upregnuti konji ne primećujemo ništa levo-desno.
Ovih dana sam preokupiran svojim psom koji je dosta star i bolestan, pa mu je svaki sat, minut, sekunda SPECIJALNA PRILIKA.
Gledam ga kako se muči, brzo umara, teže hoda. Konstantno leži i kreće se koliko mu godine i energija dozvoljavaju.
Dobio sam ga na poklon kad sam bio mali i njega su čuvali moji baba i deda. Ja nisam imao nikakvu brigu o njemu.
Uopšte nisam obraćao pažnju na njega dok sam bio mlađi, bio sam okupiran svojim igrarijama, školom, sportovima, izlascima…
Vremenom kako sam rastao sam počeo da obraćam pažnju na njega ali sa ove tačke gledišta ne toliko koliko bih želeo da mogu da vratim vreme. I dan danas ponekad prođem pored njega i ne pomazim ga, faktički kao duh prošetam bez ikakvog pogleda.
A onda je došao dan kada sam mislio da će uginuti. Počeo je da beži unaokolo, da se krije. Nije hteo da jede, da pije.
U pogledu se videlo da je TO TO i da mu više nema spasa.
Pamtim taj njegov mili pogled, kao da želi da se pozdravi sa mnom, da mi kaže nešto što je oduvek želeo.
Upravo dok pišem su mi pune oči suza jer taj pogled ne mogu da opišem nekome ko ga nije video.
Nisam znao šta da radim. On se sakrio u maloj baštici u mom dvorištu, među cvećem i saksijama.
Hteo sam da ga izvučem ali sam na kraju odustao, nisam želeo da mu kvarim mir koji je u tom momentu stvorio.
U glavi se vrtelo mali milion scena, slika, sećanja… Počeo sam sve više da se kajem za svaki propušten minut sa njim.
Ćale pronalazi stare slike dok je bio štene
19:30 je. Molim Boga samo da mu da snage da izdrži kako bih otišao do grada i kupio mu omiljene poslastice. Nikakve naznake nije davao da će iole biti bolje. Otišao sam do radionice da malo budem sam, a onda kada sam izašao osmeh mi se na licu stvorio.
Izašao je iz cveća, počeo da se mrda. Ne znam ni kako je ustao, ali je došao do dede koji je sedeo preko puta njega. Na kraju sam otišao do grada i kupio mu omiljene poslastice, jurio sam kao lud samo da ne zatvore pet shop.
Ovu priču sa psom sam napisao kako bih vam dočarao to svoje kajanje koje sada izbija jer mu nisam posvetio vreme kada sam bio mlađi. Smatram da uopšte nije lepo to što sam sada tu kada smo pred završetkom igre, ali barem sam tu i želim da mu budem ”pri ruci”.
Svi mi olako shvatamo ovaj život misleći da je sve ovo večno, da ćemo ovde biti kao vampiri u filmovima stotinama godina. Neće to tako bato moj… Svi mi imamo svoj vek trajanja.
Probudili smo se jutros i to je jedan veliki uspeh
Ne znam koliko su tačni podaci, ali na jednom sajtu možemo videti koliko je danas ljudi umrlo. Evo linka do njega, ali nemojte da mi se izgubite iz teksta, vratite se da ga zaokružimo 🙂
Sve u svemu, budimo zahvalni jer smo se jutros probudili. U ovom momentu kada pišem ovaj tekst, na ovom sajtu stoji da je danas umrlo 164941 ljudi… A mi nismo jedni od njih. U R A!
Zato treba da proživljavamo svaki dan kao da je specijalna prilika. Da radimo stvari koje volimo. Da budemo sa ljudima koje volimo. Da širimo dobra dela. Da širimo pozitivu. Da radimo na sebi i svom zdravlju.
Vreme je da počnemo više da cenimo i male stvari, ne samo velike. Da cenimo sadašnjost u kojoj se nalazimo.
Da cenimo to što smo živi i zdravi pre svega, to što imamo osnovne uslove koje 3,6 MILIJARDE LJUDI NA SVETU NEMA (ovo je podatak koji sam pronašao na raznim sajtovima)
Ne znamo da li će nas sutra videti bližnji niti da li ćemo mi videti njih. Ne znamo da li ćemo sutra raditi ono što volimo i ono što nas čini boljim ljudima. Zato nemojmo propustiti današnji dan, veoma je važan.
Čitamo se u sledećem tekstu!
– Nicolas
